Sretoh
ženu koja je gledala u mesec
i
u njemu pronalazila svoj spas.
Široko
se osmehivala
usnama
nakarminisanim u jarko crveno
dok
mi je govorila o svojoj sreći,
lepoti
života i ispunjenosti.
Osetila
sam kako njeno svetlucanje iz očiju
prenosi
meni delić sjaja
i
poželeh još.
Pomislih-
kakva je to ludost,
šta
je to čudesno u mesecu
pa
tako obasjava dušu.
Nizale
su se reči
i
tragična priča njenog života
koja
nije opisivala nju.
Život
koji živi nije je opisivao,
bila
je slobodna.
Shvatih
ponovo da način života
nije
merilo sreće.
Samo
ono što osećamo i pružamo drugima
to
smo mi zaista.
