Sretali smo se na ulicama pustim
i bežali na drugu stranu ulice.
Nismo smeli da se pogledamo u oči jer
smo znali da ćemo se zagledati
tako da više ništa ne bi bilo bitno.
Da ćemo ponovo otvoriti naše nebo
I zaspati u maloj sobi
ne želeći da se vratimo u realni svet.
Krajičkom oka si dodirnuo moje srce
i probudio osećaje davno zakopane.
Trenutak je bio kao večnost,
probudio moje biće, dušu,
ostavio nove tragove
i dane provedene u sećanjima.
Znali smo da je to sve
što možemo pružiti.
Sada.
Možda se nekad i uhvatimo za ruke
i odemo daleko od svih
da dosanjamo svoje snove.
