Teško mi pada samoća.
Govorila sam ljudima,
osmehivali su se i plakali.
Trenutak sam ih imala
ali ne zauvek.
Odlazili su i nastavljali da sanjaju,
ali ne i ja.
Teret je jošuvek bio tu.
Govorila sam drveću i ružama
slušalo me je i venulo.
Kada sam se okrenula nebu
rekla sam i više nego što mogu podneti...
Padale su kiše i dobila sam odgovore.
Deo tereta sam bacila za sobom,
ali novi se stalno stvarao.
Na kraju zanemim,
i čekam da ojačam još kako bih se oslobodila.
Ne govorim, već razmišljam.
Teško mi pada samoća.
