Dižem čašu za nas.
Za sve ono što smo mogli
Što nas je čekalo iza ugla.
Za sekund sna.
Za trenutak nade.
Nazdravljam za lepotu
Koju bi smo posramili zajedno
Za strast i neprospavane noći,
Za ostvarene dečačke snove.
Za sve duge šetnje
I beskonačne razgovore
Koji se nikada neće dogoditi.
Za svu čežnju i drhtaje,
Za razum i život
Koji su pobedili bitku.
Za svaki čežnjiv pogled
Za izgovorenu nežnu reč,
Za svaki dodir,
Dižem čašu.
Za sve ono u čemu će druga uživati,
A ti nećeš znati šta ti je zaista potrebno.
Nazdravljam za tvoje oči koje neću gledati.
Koje podsećaju na more.
Trebalo mi je to more.
Mirno naizgled, a kada udješ u njega uzburkano i nemirno.
Sve boje su se ogledale u njegovim talasima.
U njima sam mogla da pronadjem utehu za svako moje osećanje.
Dižem čašu za nedorečenost.
Tek si zavirio u moj svet,
A čitava galaksija je čekala neistražena koju nikada nećeš otkriti.
Za sve što bih ti ispričala,
Za sve što naslućuješ.
Kažeš želiš sve da čuješ,
Ali onda nikada ne bi poželeo da odeš.
A meni ne pripadaš.
Gutalj po gutalj odlazi,
Kada bude bila prazna čaša
Ti ćeš se vratiti u svoj idealan svet.
I nećeš ni slutiti šta smo sve mogli,
Nečeš ni slutiti šta ti zaista treba.
