Oprosti što ne mogu ništa na pola.
Ništa što nije potpuno, što nije do kraja.
Što sam puna želje,
Što prelivam od emocija
I pucam od reči.
Oprosti što ne umem da ćutim
Kada pretvaram probleme u priču za laku noć.
Što idealizujem svet i volim ljude.
Što se ne budim ujutru jer tako treba
I ležem na spavanje puna planova za budućnost.
Što volim svoj posao i nisam od onih koji samo kukaju.
Što maštam neštedimice
I dajem sve od sebe da uživam u trenutku
I onome što imam.
I ne trebaju mi cipele već buket cveća od uličnog prodavca 

i strasni poljubac.
Što plačem uz romane
I želim da idem u Pariz
U crvenoj haljini.
Što volim preterano
I želim od života puno.
I smejem se glasno i nepristojno ponekada.
Što ne mislim da je glupost biti velikodušan
I budalasto praštati i davati.
I stavljati druge ispred sebe.
Zauvek i svečano se odričem laži
I ne želim da budem ono što nisam.
Ne pristajem da me voliš drugačiju.

Zajedno u večnost

Pusti da te volim. 

Da blistam u tebi.

Opusti svoje usne i neka klize reči

Niz moje lice 

Najnežnije i toplo

Dok sve suze ne slijem 

Od miline i treptaja

Što mi grudi tresu.

Čvrsto me stegni 

I upij u sebe zagrljajem

Da se svijem u tvom srcu 

I ne izlazim nikada više.

Na trenutak samo da pomislim

Da sutra ne postoji.

Da mi kažeš- sutra je naš dan,

Sutra je večnost,

Sutra smo mi.

Krunisani Bogom gazimo zajedno

Preko crnila našeg

I stvaramo svetlost

Zajedno u večnosti.