Jesen

Beskrajno šuškanje lišća zvuči kao praznik.

Zvuči kao zvončići, kao pucketanje vatre,

Kao vunene čarape i staklene čaše vina koje zveckaju u zanosu.

Boje na drveću i travi svetlucaju kao one na badnjaku i prelivaju se stvarajući čarobne trenutke osećaja spokoja i sreće.

Miriše na zimu. Miriše na šarene kapute i tople osmehe. 

Svaka jesen sa novim entuzijazmom voli,

Šepuri se lepotom polu golih grana 

i uči nas da posle zime uvek dolazi bujanje i još više sunca.

Samoća

Sve mi uzmi osim samoće.

Da se svijem u mraku i udjem u sebe.

Ne diraj mi snove moje koje sanjam kad sam sama,

Ni tugu koju bolim i grizem.

Ne treba ti moja tuga i moji uzdasi,

Sve sto mogu dati to su trenuci

Koji prodju kada okrenes leđa 

I vratiš me u moj svet.

Nemoj mi uzimati tamu

Jer tama je deo mene

Ne treba da je upoznas, ne treba ti.

Dja mi ruke da grabimo svetlost 

A tama nek spava zajedno samnom 

U noćima samoće.

Svetlost

Sretoh te noćas u svojim snovima.

Držali smo se za ruke i gledali jedno drugom kroz oči, duboko u naše duše.

Čitava noć prođe dok se duše spajahu

A oči sijaše u nežnosti svanuća.

I najnežnije reči smo tiho izgovarali dodirima dok je sunce daleko podizalo kapke,

A mi uvijeni u jutarnju rosu udisali novi dan negde na proplanku, u snovima.

Svetlost

Proleće pupi i miriše,

A radost sunca u meni jos spava.

Trenuci samo nekadašnje sreće

Dok spavam, al sve sagori java.

Sve sto je bilo ostalo je tamo

Daleko gde nikad ne zelim da se vratim

Jer stegne se srce i dusa zaboli

Sto izgubih sebe i ostah da patim.

Praznog zagrljaja i stiska ruke,

Sve je davno izgubilo sjaj

Pitam se nekad da li ga je bilo

Ili je oduvek bio spreman kraj.

Sve je bilo jasno,

Al ovo srce ne da

Da uzalud voli

I bez borbe se preda.

Zato zivot vodi ka putevima cvetnim

I hrabrima uvek daje ono vise

Ko zna da voli i srcem se daje

Svetlost ovog sveta buducnost mu piše.