Svetlost

Sretoh te noćas u svojim snovima.

Držali smo se za ruke i gledali jedno drugom kroz oči, duboko u naše duše.

Čitava noć prođe dok se duše spajahu

A oči sijaše u nežnosti svanuća.

I najnežnije reči smo tiho izgovarali dodirima dok je sunce daleko podizalo kapke,

A mi uvijeni u jutarnju rosu udisali novi dan negde na proplanku, u snovima.

Svetlost

Proleće pupi i miriše,

A radost sunca u meni jos spava.

Trenuci samo nekadašnje sreće

Dok spavam, al sve sagori java.

Sve sto je bilo ostalo je tamo

Daleko gde nikad ne zelim da se vratim

Jer stegne se srce i dusa zaboli

Sto izgubih sebe i ostah da patim.

Praznog zagrljaja i stiska ruke,

Sve je davno izgubilo sjaj

Pitam se nekad da li ga je bilo

Ili je oduvek bio spreman kraj.

Sve je bilo jasno,

Al ovo srce ne da

Da uzalud voli

I bez borbe se preda.

Zato zivot vodi ka putevima cvetnim

I hrabrima uvek daje ono vise

Ko zna da voli i srcem se daje

Svetlost ovog sveta buducnost mu piše.