Popodnevni snovi

Treptaji u vazduhu

podrhtavaju na mojoj koži.

Klizi popodnevni, zagušljivi vazduh

preko mojih stopala,

talasa haljinu i rumeni obraze i usne.

Mirisi obližnjih dućana

mi se uvlače pod nozdrve

i udišem ih zajedno sa vrelinom.

Zamišljam da je blagi povetarac,

dok ležim na vrelom pesku,

daleko od ljudi,

pod pučinom za kojom se skriva Sunce.

Ne osećam korake,

nose me preko usijanog asfalta,

dok letim u drugu stvarnost

gde morska svežina ulazi u pore

i budi čula.

Noć u boji

Noćas su stihovi obojeni

svetlucavim srebrnim zvezdama,

čarolijom boja koje se prelivaju

sa krošnje na stari krov

koju mesečina dahom svojim meša.

Umetnost se stvara u svakom kutku,

gde senka uspavljuje boje

i stvara svoje nijanse

uvodeći nas u svoj crno-beli svet.

Lagano strujanje vazduha osvežava tminu.

Ispijam ledeni gutalj,

zatvaram oči i puštam noći da me vodi.

Mesečeve oči

Sretoh ženu koja je gledala u mesec

i u njemu pronalazila svoj spas.

Široko se osmehivala

usnama nakarminisanim u jarko crveno

dok mi je govorila o svojoj sreći,

lepoti života i ispunjenosti.

Osetila sam kako njeno svetlucanje iz očiju

prenosi meni delić sjaja

i poželeh još.

Pomislih- kakva je to ludost,

šta je to čudesno u mesecu

pa tako obasjava dušu.

Nizale su se reči

i tragična priča njenog života

koja nije opisivala nju.

Život koji živi nije je opisivao,

bila je slobodna.

Shvatih ponovo da način života

nije merilo sreće.

Samo ono što osećamo i pružamo drugima

to smo mi zaista.