Zar tako rano zbogom?
Zar se mora reći zbogom,
zar nismo jači od reči- zbogom?
Ponovo rastanci čekaju pred vratima,
kao vukovi vrebaju priliku
da nam raskomadaju prošlost i sećanja.
Ostavljaju tragove na srcu koračajući
strpljivo oko nas
I stvaraju jezu u telu svojim zavijanjem.
Samo što nisu...
Čekajući da zaspi vuk ulazim u svoj spokoj.
Gde nema vukova ni rastanaka.
