Poziv

Da me maziš po kosi na mesečini.

Želim da laticama

pokrivaš moja stopala

i cvećem kitiš sobu.

Da mi držiš skute

dok koračam po blatu

i glavu držiš visoko

kada me svi šamaraju.

I kada svetlost skriju oblaci

ti pozovi Sunce da se vrati.

Ti imaš snage da pomeraš stene,

da usrećiš tužne

i ohrabriš očajne.

I kada ne voliš

ti svima napuniš srce ljubavlju.

Miris novog života

Znam da ću patiti.

Znam da ću dugo moliti Boga

da sve ovo prođe jednom za svagda,

da ću živeti sama sa sobom

i boriti se sama protiv sebe.

Ali znam da će suze moje

zaliti najlepše cveće

i da će sve loše stvari

odneti mirisi novog života...

Dajem svoje ruke

Dajem svoje ruke.

Pružam dlanove

ne bih li dotakla sve ono

što nosi toplinu u sebi,

sve ono što je tu,

što sija za nas.

Da bih dotakla vatru,

gorela sa njom

i gasila je ledom.

Dajem svoje šake

za sutra koje će mi stvoriti.

Za pedalj zemlje plodne

i baštu punu cveća.

Za znanje i moć,

za sreću i ljubav.

Dajem svoje ruke tebi.

Vreme

Vreme prolazi brzo svima,

ja osećam svaki sekund.

Svaki nosi novu suzu,

svaki stvara lepši osmeh.

A još uvek smo tu-bilo nebo zeleno ili plavo,

bilo more plavo ili ljubičasto.

Sve se menja osim nas.

Mi ćemo čekati tu.

Kao poslednji ljudi na planeti,

koračaćemo ne ostavljajući trag.

Savršenstvo

Pahuljice se spuštaju

lagano,

otmeno...

Beznačajna prašina

lebdi svuda oko nas.

Sjaj Sunca dogoreva,

ali još uvek zri u njemu

ona ruža postanka.

Još uvek je purpurna,

prelepa,

vrela...

Još uvek je savršenstvo u tuđim rukama.

Život

Život kao san,

kao nervozno šaputanje

kiše po pločniku.

Kao najveći sneg

i svetlucanje pahulja.

Kao purpurne ruže

rasute po vodi.

Kao stakleno čista kapljica rose,

kao zagrljaj dvoje zaljubljenih,

kao nezasita ljubav.

Borba

Krenem putem ljubavi

i naiđem na mržnju.

Ne mogu tuđu mržnju

 da pretvorim u ljubav

jer ljubavi je malo,

a mržnje je mnogo.

Dam svu svoju ljubav

da bi ona prevladala,

i ljubav nadjača-

a moje srce ostane prazno.

Trenutak

Sredinom jednog dana

 pomislih na tebe.

Na crne oči i pogled dubok,

na divne reči koje odzvanjaju

i lepe se za kožu.

Na šuškanje lišća,

na odblesak mesečine

i miris vatre.

I nestaću zajedno sa tim.

Želeću nešto nepostojeće,

odbaciću savršeno.

Gubitak

I pomisliš da si neko,

pa shvatiš da si ništa.

Kreneš nekuda i misliš da si stigao,

pa otvoriš oči i vidiš da se vraćaš.

I sve pukne u trenu.

Sve nestane u samo jednom trenu.

Sve suze sveta se sliju odjednom

i svima je žao,

a život je tvoj.

I ne znaju šta je nedostatak.

Ne znaju kako je gubiti nešto

za šta misliš da si živeo.

I ne znaju kako je teško posle svega

dignuti glavu.

Tamo gde sve počinje i gde se sve završava

Samo jedna noć

kratka,

ritmična,

vredna,

bezosećajna.

Uzela je sve

i bacila me u tamu.

Samo jedne oči

sebične,

surove

i tužne,

pojavljuju se negde preko zvezda.

I par reči ispisanih negde na nebu,

negde između noći i jutra.

Lažne reči ljubavi,

glupost u opijenosti srećom.

Tamo gde sve počinje

i gde se sve završava.

Ljubav

Kada celo Sunce koje nosiš u sebi

baciš u jedne oči

da bi one zablistale.

Kada svu toplinu svoga tela

predaš nekome jednim stiskom ruke

čije srce je hladno.

Ako ikada budeš toliko voleo

da misliš da ćeš ostali deo života

biti lišen tog osećanja...

Ako ti se čini da ceo svet peva

i stvoren je savršen samo zbog vas

znaćeš kako mi je.