Tako si blizu.
Kada bih samo malo jače raširila ruke,
ili popela se na prste mogli bi smo nosevima da se dotaknemo.
Da samo osetimo miris slobode na tren i da te krilima obgrlim
dok se ne izmigoljiš i odletiš.
U ptice smo se pretvorili.
Koji lete tražeći slobodu.
Uvek tako daleko,
na drugim krajevima sveta nalazimo deliće sreće
i čuvamo ih dok u srcu znamo da to nije dovoljno.
I nastavljamo da letimo...
nadajući se da ćemo u snovima biti kompletni...
Danas sam u razgovoru rekla: "PROMENILA SAM SVOJ ŽIVOT KADA SAM SHVATILA DA NIKO NEĆE DOĆI DA ME SPASI".
Čuli smo je sto puta. Ali sam je zaista i primenila i uzela život u svoje ruke. Lepo je imati podršku i pomoć i preko potrebno. Ali i kada je nemate, shvatite da samo vi kreirate svoj život i sreću, da ste odgovorni za svoje zdravlje i potapšite sebe po ramenu povremeno u svakodnevnoj borbi. Kako kažu- budite sami sebi heroj. Vizuelizujte ono što želite iz sveg srca, i sve dok idete ka tome ima nade da ćete i stići. Ako ne pokušate, nema nade. Držite se svojih uverenja i principa. Dajte sebi oduška.
Što daješ srcem niko ti ne može oduzeti. Što voliš od tebe izlazi, tvoja je duša puna. Što si bio iskren tvoja je istina. Sve što radimo dobro naše je pre svega. Ne dajmo to naše, ne prljajmo sebe lažima, neistinom i činjenjem lošeg drugima. Sebe prljamo. A ne čisti se to tako lako. Da budemo ljudi pre svega i možemo da pogledamo jedni druge u oči i stanemo iza svojih reči. Da ne budemo nepošteni prema sebi. Da volimo druge kao sebe same nikada se ne bi ni jedna suza pustila. Da se borimo svakoga dana da budemo ljudi kakva želimo naša deca da budu: iskrena i poštena koja poštuju druge i prave vrednosti.
Koliko vremena provedemo u čekanju nečega ili nekoga? Da ostvarimo nešto što želimo ili čekamo ljubav?
Sutra ne čeka nas, ono dolazi i troši se brže nego što možda želimo. Slivaju se dani i ne čekaju da shvatimo, da porastemo, da ojačamo. To moramo uraditi krišom, da ga prevarimo. To se dešava u trenutku svetlosti, onda kada se smenjuju dan i noć.
Da shvatimo da moramo prestati čekati, jer na neke stvari nikada nećemo biti spremni, neće biti savršenog trenutka. Da uhvatimo taj trenutak svetlosti i jednostavno poletimo.
U svakom od nas živi jedan Jonathan Livingston.
Otvarala je pažljivo prozor sobe i osetila topao dah svežeg vazduha na licu koji miluje. Nebo se gasilo i zvezde su počinjale ples. Iza svake je bila jedna slika koja je budila davno usnulu prošlost. Kao da gleda sa strane sebe i posle mnogo vremena shvati ko je bila. Ima priliku da se obrati svom detetu u sebi sada posle toliko godina i kaže da je sve u redu. Da se izvini sebi za greške jer biti odrastao nosi mnogo izazova. Da je dala sve od sebe. Čula je davno zaboravljene glasove koji su i dalje bili tu da je podrže. Gledajući prijatelje iz prošlosti videla je sebe. Kada je zažmurila posle toliko godina neki su i dalje bili tu iza ramena. Neki ostaju i kada zatvoriš prozor.
Noćima je gledala u jednu zvezdu. To nije bilo kakva zvezda, ona je svake noći sijala drugačije, ona je pevala najnežnije pesme tako da se celo nebo sakrije kada ona nastupa. Ona je plesala slikajući tajne poruke na nebu i flertovala sa suncem koje nije htelo da izađe dok ona ne završi nastup. Pitala se kako mogu da spavaju kada znaju da jedna zvezda sija samo za njih. Gledali su i drugi tu zvezdu, ali nisu videli njenu posebnost. Zvezda je sijala jače nego ikada dok nije neko rekao laku noć i ugasio je tišinom. I dalje čeka noću da zasija kao nekada. Jednog dana će svakome zasijati njegova zvezda. Zvezde sijaju samo za ljude koji veruju u njih.
