Snovi

Žmurim čvrsto,

grčim se i držim san

Da potraje još samo malo.

Da vas sve gledam još malo.

Toliko mi nedostajete.

Tata, mama, dede i babe...svi su tu.

Razgovaramo u snovima.

Otišli ste svi prerano.

Zahvaljujem se Bogu što mi ih

bar u snovima šalje

da vidim da su dobro.

Znaju da ih volim.

Daleko

Još uvek sećanje na smeh.

Sećanje na svetlost koja se iznenada 

pojavila da mi pokaže put.

Sećanje na nesudjenu bliskost

I sudar različitih svetova

koji su blještavilom zasenili sve.

Nismo mogli osim podrške da damo više .

Daleko su svetovi odleteli.

Ali sećanja su uvek tu.

Da zablistaju kada je mračno.

Dok imaš kome da se vratiš

Dok imaš kome da se vratiš

Pa makar neko bio daleko

Pa makar se neko umorio čekanjem

Jedna zvezda blista u tvojim grudima.

Dok imaš kome da se vratiš 

Posle dugih i teških koraka,

Pogrešnih koraka 

Sve se posloži u srcu kada padneš u zagljaj.

Dok imaš kome da kažeš

Sve nebitne stvari drugima

Koje tebi pomeraju svet

Sreća je kada se radujete podjednako.

Dok imaš kome da mašeš sa perona

I znaš da će te čekati na istom mestu

I neće se umanjiti čežnja čekanja

Imaš čemu da se nadaš 

I za koga da se moliš.

Sve dok imaš nekoga ko te čeka

Neguj tu zvezdu u grudima,

I ako počne da se gasi čuvaj je da ne odleti.

Neće se ugasiti

Samo će sijati novim svetlom.

Nedostajanje

Trenutak da zaboravim

Bio si moja snaga,

Sada si moja slabost.

Bio si moje jutro,

Sada si moja noc.

Bio si moje vecno,

Sada si moja prošlost.

Bio si moje nebo, puno zvezda,

Sada ne vidim svetlost.

Nisam ni znala da te cekam

Na onom peronu

Gde smo rekli zauvek.

Gde smo rekli- samo ti. Tvoje ruke. Nisu mi trebale druge ruke.

Mislila sam da zauvek nije previse.

Da ne moze biti nikad previse.

Ostala sam da cekam i ako su vozovi davno otisli.

I ako se nece vratiti.

I ako ne znam da li si dobro stigao.

A razmisljam o tome.

Treba mi trenutak da zaboravim.

Znam da si tu

Ne verujes da te volim

Da drhtim za tobom,

da si moja plima i oseka

I moje sunce koje me ujutru budi.

Ne verujes da smo zivi 

Pod istim suncem jedno prema drugome okrenuti

a ledja ti osecam i dah koji je dalek.

I ako ne kazes nista

ja znam da si tu.

Sanjaj

Ti možeš da budeš svuda,

Samo te nema kraj mene.

Znaš li kuda te vode putevi, 

da li će neki biti od crvenog kamenja?

Da zalutaš njime i iznenadiš se kada otvoriš oči.

Kada se pojaviš ispred mene i uhvatiš me za ruke

Kao da se ne poznajemo.

I ništa mi ne pričaš o sebi

Samo da voliš boje

I ja se oduševim

I pijemo kafu celog dana negde

I pričamo o bojama.

Kao da je samo to važno.

I ne pitam te kuda ideš

I ne pitaš me kuda idem.

Sutra će biti neki drugi put ispred tebe.

Samo sam sanjala

Da sam na vreme odustala, 

kao što inače odustajem,

Možda bih mirnija bila. 

Možda bih noću spavala bolje 

I ne bih sebe kinjila pitanjima. 

Možda bih ustajala bez čekanja,

Možda bih živela potpuno slobodna.

Da sam odustala ne bi bilo muzike i topline

Kada je baš hladno.

Ne bi bilo reči kada ne znam kuda dalje.

Ne bih maštala i sanjala.

A moji snovi su potpuno realno izgledali.

To mi je bilo dovoljno.

Kao da si tu.

A čekanje se razbije trenutka kada čujem glas.

Ni jedna daljina nije bila dovoljno daleka 

Da ne može da nas poveže.

Ali svaki uzdah je sve teži

I nesto sve manje sanjam...

Ma koliko bili lepi,

Snovi ostaju samo snovi.

Nije sve izgubljeno

Kad se sruši sve

Nikad ne reci sve.

Seti se trenutka 

Makar delića sekunde

Kada si bio živ.

Seti se da sve ne postoji.

Postoji samo trenutak sada

Ta sekunda kada možeš da promeniš mišljenje.

Pa kaži sebi- nije sve tako izgubljeno.

Od trenutka ću napraviti sve.

Tebi

Dala bih ti svoje ruke

Da te grle kada nisam tu.

Dala bih ti svoj glas

Da ti šapuće nežne reči

I miluje dok ti govorim šta želim.

Dala bih ti jutra i večeri da duže maštaš o nama.

Dala bih ti najdužu noć 

Koja ne bi želeo nikada da se završi.

Dala bih ti delić srca, ali ti ne treba.

 Ni ruke, ni noći. 

Nazdravljam

Dižem čašu za nas. 

Za sve ono što smo mogli

Što nas je čekalo iza ugla.

Za sekund sna.

Za trenutak nade.

Nazdravljam za lepotu

Koju bi smo posramili zajedno

Za strast i neprospavane noći,

Za ostvarene dečačke snove.

Za sve duge šetnje

I beskonačne razgovore

Koji se nikada neće dogoditi.

Za svu čežnju i drhtaje,

Za razum i život 

Koji su pobedili bitku.

Za svaki čežnjiv pogled

Za izgovorenu nežnu reč,

Za svaki dodir,

Dižem čašu.

Za sve ono u čemu će druga uživati,

A ti nećeš znati šta ti je zaista potrebno.

Nazdravljam za tvoje oči koje neću gledati.

Koje podsećaju na more.

Trebalo mi je to more.

Mirno naizgled, a kada udješ u njega uzburkano i nemirno.

Sve boje su se ogledale u njegovim talasima.

U njima sam mogla da pronadjem utehu za svako moje osećanje.

Dižem čašu za nedorečenost.

Tek si zavirio u moj svet,

A čitava galaksija je čekala neistražena koju nikada nećeš otkriti.

Za sve što bih ti ispričala,

Za sve što naslućuješ.

Kažeš želiš sve da čuješ,

Ali onda nikada ne bi poželeo da odeš.

A meni ne pripadaš.

Gutalj po gutalj odlazi,

Kada bude bila prazna čaša

Ti ćeš se vratiti u svoj idealan svet.

I nećeš ni slutiti šta smo sve mogli,

Nečeš ni slutiti šta ti zaista treba.