Kuda idemo

 Kuda sam krenula

za koracima tvojim

pratim ih u stopu

i slušam tvoj glas

čiju toplinu žmurećki mogu pratiti.

Za tobom bih krenula i da ne znam kuda ideš.

Da sve ostavim i samo ti lice umivam do večnosti

ne bih se pokajala.

Da ti ne dam da uprljaš obraz

i držim ti glavu visoko i kada šamaraju.

Da te volim u tišini i samo noću držim za ruke dok spavaš,

da ti budem senka i da održavam tvoje blještavilo.

Sve što je moje više nije moje.

Svaka tačka na telu miriše na tebe.

Sve na meni čeka i životari.

Živim kada držim tvoje ruke

i kada postanemo jedno zagrljajem.

Sve snove moje ti si već odsanjao

kao da smo ih sanjali zajedno

i putovali zajedno

i sada prepričavamo uspomene.

Kao da si živeo u meni negde sakriven

i slušao me sve ove godine 

kako bi najbolje mogao da me naučiš ko sam.

Jer pored tebe ko sam. Ja nisam. Ja ne postojim više. Postojimo samo mi.

 Gledam kroz naše oči i bolim naše boli. Jedne oči. I jedna duša isprepletena.

Čeznem da te slušam i da ti pričam

a čini mi se da sve već znaš.

Na svaku moju glupost se samo nasmeješ

kao da si već sve to znao

i ne kažeš mi da je preterano ili besmisleno.

Sve bih ti rekla

ali znam da već sve znaš.

Plašim se da ti kažem šta zamišljam

kuda idemo.

Ali verujem da u sebi već sve znaš.