Promena

Svih ovih godina tražim sebe.

Svake jeseni druge teme, želje.

Svakog oktobra druga priča,

a lišće i dalje isto opada

i ljudi nose iste kapute.

I svaki od njih se smeje isto

i priča iste priče,

a ja sam neko drugi.

Potraga za srećom

Vrtimo se u krug.

Jurimo sami svoj rep,

ne znamo šta hoćemo,

nemamo cilj.

Guta nas krug melanholije i jednoličnosti,

a mi nesvesni celog života

kao roboti ponavljamo tačno utvrđene korake,

plašeći se nečeg novog,

ne vidimo da smo mrtvi.

Ne osećamo lepotu života

ni u jednom trenu.

Hoćemo sve,

a ne vidimo da je sve već tu.

Praznina

I sve ste vi.

Zadovoljavate sve ovozemaljske kriterijume

date nesnalažljivima,

a ništa ste opet.

I sve imate, a opet ste prazni.

Prazni ste života

i ako vam se čini da ga imate previše.

Vi nemate Boga u sebi

ma koliko govorili da nije tako.

Vama nedostaje samo mala doza ludila

taman onoliko koliko je potrebno

da budete normalni.

Ljubav u kutiji

Telo.

Samo oklop u koji bežimo,

čuvar duše.

Mehanizam koji se svakog dana

sve više kvari, propada.

Negujući i usavršavajući u sebi

ono najdragocenije-dušu.

Dušu.

Neopipljivu, nevidljivu ljubav.

Bez imalo materijalnog,

bez imalo realnog.

Kod naših potreba, želja, mogućnosti,

svrha naših života

negde duboko sakrivena,

zajedno sa ličnom legendomu prostoru.

Stvarnost u nestvarnom.

Hrabrost

I dok ona sedi,

i plava, svilena kosa joj pada preko lica

i grudi,

zaželela se ostrva, mora, Sunca

i toplog povetarca.

Ustala je i rekla- zbogom.

Niko je više nije video.

Crveni sneg

Samo zatvorim oči i vidim

crveno, crveno, crveno...

Vatru u očima,

ruže u rukama.

Još jedan dan pun emocija iza nas

ali se pojavljuje još nešto

-ljubav.

Ljubav bez reči, dodira.

Samo struji u vidu toplog vazduha

između naših pogleda.

I to je to.

Ljubav.

I moj crveni sneg.

Sivilo

Samo da noć

ne sprži zoru.

Mesec mi se ćini

kao jak borac.

I sve ostane

sivo kao do sad...

Euforija

Moć metalnih žica obuzima nas

i širi energiju prostorom.

Entuzijazam trese podove,

vazduh je sve gušći od ubrzanog dahtanja

euforičnih ljudi.

Reči same izlaze iz usta,

telo se pomera u ritmu muzike.

Toplota izlazi iz tela svakog od nas

i spaja se u jednu.

Vrelina širi kapilare,

krv sve brže struji,

srce ubrzano kuca,

osećaj slobode...

Poziv

Da me maziš po kosi na mesečini.

Želim da laticama

pokrivaš moja stopala

i cvećem kitiš sobu.

Da mi držiš skute

dok koračam po blatu

i glavu držiš visoko

kada me svi šamaraju.

I kada svetlost skriju oblaci

ti pozovi Sunce da se vrati.

Ti imaš snage da pomeraš stene,

da usrećiš tužne

i ohrabriš očajne.

I kada ne voliš

ti svima napuniš srce ljubavlju.

Miris novog života

Znam da ću patiti.

Znam da ću dugo moliti Boga

da sve ovo prođe jednom za svagda,

da ću živeti sama sa sobom

i boriti se sama protiv sebe.

Ali znam da će suze moje

zaliti najlepše cveće

i da će sve loše stvari

odneti mirisi novog života...

Dajem svoje ruke

Dajem svoje ruke.

Pružam dlanove

ne bih li dotakla sve ono

što nosi toplinu u sebi,

sve ono što je tu,

što sija za nas.

Da bih dotakla vatru,

gorela sa njom

i gasila je ledom.

Dajem svoje šake

za sutra koje će mi stvoriti.

Za pedalj zemlje plodne

i baštu punu cveća.

Za znanje i moć,

za sreću i ljubav.

Dajem svoje ruke tebi.