Svetlost

Sretoh te noćas u svojim snovima.

Držali smo se za ruke i gledali jedno drugom kroz oči, duboko u naše duše.

Čitava noć prođe dok se duše spajahu

A oči sijaše u nežnosti svanuća.

I najnežnije reči smo tiho izgovarali dodirima dok je sunce daleko podizalo kapke,

A mi uvijeni u jutarnju rosu udisali novi dan negde na proplanku, u snovima.

Svetlost

Proleće pupi i miriše,

A radost sunca u meni jos spava.

Trenuci samo nekadašnje sreće

Dok spavam, al sve sagori java.

Sve sto je bilo ostalo je tamo

Daleko gde nikad ne zelim da se vratim

Jer stegne se srce i dusa zaboli

Sto izgubih sebe i ostah da patim.

Praznog zagrljaja i stiska ruke,

Sve je davno izgubilo sjaj

Pitam se nekad da li ga je bilo

Ili je oduvek bio spreman kraj.

Sve je bilo jasno,

Al ovo srce ne da

Da uzalud voli

I bez borbe se preda.

Zato zivot vodi ka putevima cvetnim

I hrabrima uvek daje ono vise

Ko zna da voli i srcem se daje

Svetlost ovog sveta buducnost mu piše.

Oprosti što ne mogu ništa na pola.
Ništa što nije potpuno, što nije do kraja.
Što sam puna želje,
Što prelivam od emocija
I pucam od reči.
Oprosti što ne umem da ćutim
Kada pretvaram probleme u priču za laku noć.
Što idealizujem svet i volim ljude.
Što se ne budim ujutru jer tako treba
I ležem na spavanje puna planova za budućnost.
Što volim svoj posao i nisam od onih koji samo kukaju.
Što maštam neštedimice
I dajem sve od sebe da uživam u trenutku
I onome što imam.
I ne trebaju mi cipele već buket cveća od uličnog prodavca 

i strasni poljubac.
Što plačem uz romane
I želim da idem u Pariz
U crvenoj haljini.
Što volim preterano
I želim od života puno.
I smejem se glasno i nepristojno ponekada.
Što ne mislim da je glupost biti velikodušan
I budalasto praštati i davati.
I stavljati druge ispred sebe.
Zauvek i svečano se odričem laži
I ne želim da budem ono što nisam.
Ne pristajem da me voliš drugačiju.

Zajedno u večnost

Pusti da te volim. 

Da blistam u tebi.

Opusti svoje usne i neka klize reči

Niz moje lice 

Najnežnije i toplo

Dok sve suze ne slijem 

Od miline i treptaja

Što mi grudi tresu.

Čvrsto me stegni 

I upij u sebe zagrljajem

Da se svijem u tvom srcu 

I ne izlazim nikada više.

Na trenutak samo da pomislim

Da sutra ne postoji.

Da mi kažeš- sutra je naš dan,

Sutra je večnost,

Sutra smo mi.

Krunisani Bogom gazimo zajedno

Preko crnila našeg

I stvaramo svetlost

Zajedno u večnosti.

Rastanak

Zar tako rano zbogom?

Zar se mora reći zbogom,

zar nismo jači od reči- zbogom?

Ponovo rastanci čekaju pred vratima, 

kao vukovi vrebaju priliku

da nam raskomadaju prošlost i sećanja.

Ostavljaju tragove na srcu koračajući 

strpljivo oko nas

I stvaraju jezu u telu svojim zavijanjem.

Samo što nisu...

Čekajući da zaspi vuk ulazim u svoj spokoj.

Gde nema vukova ni rastanaka.

Šta je život?

Sazdani smo iz ljubavi.

Mladost provedemo tražeći ljubav,

želeći da budemo voljeni,

radeći stvari koje volimo,

sa ljudima koje volimo.

Kada pronadjemo onu "pravu" ljubav, 

stvaramo jos lepše, male ljubavi,

koje rastu u našoj duši 

svakim danom sve više.

Mi patimo jer smo voleli nekoga i nešto, 

mi čekamo i strepimo iz ljubavi,

u sve što radimo

ljubav je uplela svoje prste.

Mi živimo iz ljubavi prema sebi i drugima.

Mi živimo ljubav.

I oni što kažu da ne vole- vole, 

samo na svoj način.

Noćna molitva

Dođe i ta noć koju vredno čekam
Da podari smiraj i utehu duši
Da stiša ljude, grad da utihne
I osetim blagost kako tugu ruši.

Kada ruke sklopim molitva tad teče
Srce se otvori, usta i ne zbore,
prisetim se onda današnjega dana,
I samo se sliva osećanje moje.

Veliki si Bože, hvala ti na svemu,
Što bdiš nadamnom ovaj ceo dan,
Ti mi daješ snage i držiš za ruke
I daješ spokoj kad idem u san.

Pomozi mi sutra, trebaćeš mi, znam,
Kada se sumnje i strahovi bore,
I glava mi klone, brige uzmu maha,
Da gledam opet prema tebi, gore.