Malo smo se igrali ljubavi. 

Dovoljno daleko da ti ne padnem u naručje,

A opet tvoje reči su mi bile kao šapat kraj usana.

Dok smo grabili trenutke sreće 

ja sam ti zahvaljivala na prijateljstvu. 

Ti bi odgovarao- zar nismo nesto vise od prijatelja.

Nisam smela da izustim jer sam znala

da nećemo biti.

Da sam se zaigrala ljubavi i da ću postati ona koja čeka.

Ja nisam ona koja čeka. 

Igrali smo se ljubavi. 

Sve ostaje kao čežnjiva uspomena. Posebna.

Koju niko ne može zameniti.

Ko sam ja

 Kada se pogledam u ogledalo ne vidim sebe. Samo maska osobe koja je odavno zaboravila na šta liči, prekrivena debelim slojem tuge, sujete i očajanja. Želja da postanem neko bolji pretvorila me je u nekoga koga više ne poznajem. Od tolike želje da udovoljim svima prestala sam da osluškujem sebe i zaboravila šta želim. Išla sam toliko različitim putevima da sam na kraju zaboravila koji je moj. I da li ću ga ikada ponovo naći. Šta je beše ono što me čini srećnom i da li ću ponovo osetiti onu sreću od koje se poleti i ljubav od koje se gubi razum. Možda ne, a možda ja to više i ne zaslužujem. Možda sam istrošila sve bonuse pogrešno i sada sam predana ovom svetu bez zaštite... A plašim se da sve manje mogu da nosim teret koji mi je Gospod predao,mada znam da je to uradio sa dobrim razlogom. Kako bih drugačije okajala sve ono što sam činila i govorila. To se može izlečiti jedino velikom žrtvom, postom i molitvom. A ništa još od tih stvari revnosno ne ispunjavam, kao što rekoh, izgubila sam se...

Teško mi pada samoća

 Teško mi pada samoća.

Govorila sam ljudima, 

osmehivali su se i plakali.

Trenutak sam ih imala

ali ne zauvek.

Odlazili su i nastavljali da sanjaju,

ali ne i ja.

Teret je jošuvek bio tu.

Govorila sam drveću i ružama

slušalo me je i venulo.

Kada sam se okrenula nebu 

rekla sam i više nego što mogu podneti...

Padale su kiše i dobila sam odgovore.

Deo tereta sam bacila za sobom, 

ali novi se stalno stvarao.

Na kraju zanemim, 

i čekam da ojačam još kako bih se oslobodila.

Ne govorim, već razmišljam.

Teško mi pada samoća.

Kuda idemo

 Kuda sam krenula

za koracima tvojim

pratim ih u stopu

i slušam tvoj glas

čiju toplinu žmurećki mogu pratiti.

Za tobom bih krenula i da ne znam kuda ideš.

Da sve ostavim i samo ti lice umivam do večnosti

ne bih se pokajala.

Da ti ne dam da uprljaš obraz

i držim ti glavu visoko i kada šamaraju.

Da te volim u tišini i samo noću držim za ruke dok spavaš,

da ti budem senka i da održavam tvoje blještavilo.

Sve što je moje više nije moje.

Svaka tačka na telu miriše na tebe.

Sve na meni čeka i životari.

Živim kada držim tvoje ruke

i kada postanemo jedno zagrljajem.

Sve snove moje ti si već odsanjao

kao da smo ih sanjali zajedno

i putovali zajedno

i sada prepričavamo uspomene.

Kao da si živeo u meni negde sakriven

i slušao me sve ove godine 

kako bi najbolje mogao da me naučiš ko sam.

Jer pored tebe ko sam. Ja nisam. Ja ne postojim više. Postojimo samo mi.

 Gledam kroz naše oči i bolim naše boli. Jedne oči. I jedna duša isprepletena.

Čeznem da te slušam i da ti pričam

a čini mi se da sve već znaš.

Na svaku moju glupost se samo nasmeješ

kao da si već sve to znao

i ne kažeš mi da je preterano ili besmisleno.

Sve bih ti rekla

ali znam da već sve znaš.

Plašim se da ti kažem šta zamišljam

kuda idemo.

Ali verujem da u sebi već sve znaš.

Snovi

Žmurim čvrsto,

grčim se i držim san

Da potraje još samo malo.

Da vas sve gledam još malo.

Toliko mi nedostajete.

Tata, mama, dede i babe...svi su tu.

Razgovaramo u snovima.

Otišli ste svi prerano.

Zahvaljujem se Bogu što mi ih

bar u snovima šalje

da vidim da su dobro.

Znaju da ih volim.

Daleko

Još uvek sećanje na smeh.

Sećanje na svetlost koja se iznenada 

pojavila da mi pokaže put.

Sećanje na nesudjenu bliskost

I sudar različitih svetova

koji su blještavilom zasenili sve.

Nismo mogli osim podrške da damo više .

Daleko su svetovi odleteli.

Ali sećanja su uvek tu.

Da zablistaju kada je mračno.

Dok imaš kome da se vratiš

Dok imaš kome da se vratiš

Pa makar neko bio daleko

Pa makar se neko umorio čekanjem

Jedna zvezda blista u tvojim grudima.

Dok imaš kome da se vratiš 

Posle dugih i teških koraka,

Pogrešnih koraka 

Sve se posloži u srcu kada padneš u zagljaj.

Dok imaš kome da kažeš

Sve nebitne stvari drugima

Koje tebi pomeraju svet

Sreća je kada se radujete podjednako.

Dok imaš kome da mašeš sa perona

I znaš da će te čekati na istom mestu

I neće se umanjiti čežnja čekanja

Imaš čemu da se nadaš 

I za koga da se moliš.

Sve dok imaš nekoga ko te čeka

Neguj tu zvezdu u grudima,

I ako počne da se gasi čuvaj je da ne odleti.

Neće se ugasiti

Samo će sijati novim svetlom.

Nedostajanje

Trenutak da zaboravim

Bio si moja snaga,

Sada si moja slabost.

Bio si moje jutro,

Sada si moja noc.

Bio si moje vecno,

Sada si moja prošlost.

Bio si moje nebo, puno zvezda,

Sada ne vidim svetlost.

Nisam ni znala da te cekam

Na onom peronu

Gde smo rekli zauvek.

Gde smo rekli- samo ti. Tvoje ruke. Nisu mi trebale druge ruke.

Mislila sam da zauvek nije previse.

Da ne moze biti nikad previse.

Ostala sam da cekam i ako su vozovi davno otisli.

I ako se nece vratiti.

I ako ne znam da li si dobro stigao.

A razmisljam o tome.

Treba mi trenutak da zaboravim.

Znam da si tu

Ne verujes da te volim

Da drhtim za tobom,

da si moja plima i oseka

I moje sunce koje me ujutru budi.

Ne verujes da smo zivi 

Pod istim suncem jedno prema drugome okrenuti

a ledja ti osecam i dah koji je dalek.

I ako ne kazes nista

ja znam da si tu.

Sanjaj

Ti možeš da budeš svuda,

Samo te nema kraj mene.

Znaš li kuda te vode putevi, 

da li će neki biti od crvenog kamenja?

Da zalutaš njime i iznenadiš se kada otvoriš oči.

Kada se pojaviš ispred mene i uhvatiš me za ruke

Kao da se ne poznajemo.

I ništa mi ne pričaš o sebi

Samo da voliš boje

I ja se oduševim

I pijemo kafu celog dana negde

I pričamo o bojama.

Kao da je samo to važno.

I ne pitam te kuda ideš

I ne pitaš me kuda idem.

Sutra će biti neki drugi put ispred tebe.