Noćna molitva

Dođe i ta noć koju vredno čekam
Da podari smiraj i utehu duši
Da stiša ljude, grad da utihne
I osetim blagost kako tugu ruši.

Kada ruke sklopim molitva tad teče
Srce se otvori, usta i ne zbore,
prisetim se onda današnjega dana,
I samo se sliva osećanje moje.

Veliki si Bože, hvala ti na svemu,
Što bdiš nadamnom ovaj ceo dan,
Ti mi daješ snage i držiš za ruke
I daješ spokoj kad idem u san.

Pomozi mi sutra, trebaćeš mi, znam,
Kada se sumnje i strahovi bore,
I glava mi klone, brige uzmu maha,
Da gledam opet prema tebi, gore.

Susret sa prošlošću

Sretali smo se na ulicama pustim

i bežali na drugu stranu ulice.

Nismo smeli da se pogledamo u oči jer 

smo znali da ćemo se zagledati

tako da više ništa ne bi bilo bitno.

Da ćemo ponovo otvoriti naše nebo

I zaspati u maloj sobi 

ne želeći da se vratimo u realni svet.

Krajičkom oka si dodirnuo moje srce

i probudio osećaje davno zakopane.

Trenutak je bio kao večnost,

probudio moje biće, dušu, 

ostavio nove tragove

i dane provedene u sećanjima.

Znali smo da je to sve 

što možemo pružiti.

Sada. 

Možda se nekad i uhvatimo za ruke

i odemo daleko od svih

da dosanjamo svoje snove.

Hipi devojci

Daleko je,

a već je vidim pred očima.

Njenu dugu, crnu kosu

i visoko dignutu glavu.

Koračala je ne videći nikoga,

a svakoga ko joj se približi

puštala je u svoje srce.

Smejala se tako da

joj se celo lice sijalo

i plesala

kao da nikoga nema oko nje.

Bila je svoja, jedinstvena,

zanesena onim što voli

i uvek mogla da me inspiriše.

Tražila je uvek malo,

a previše trpela zbog toga.

Suvišno je reći koliko mi nedostaje.

Ona je bila i ostala nešto posebno,

pravi prijatelj

i samo svoja.

Tužna priča

Naša priča postade

isuviše tužna da bi bila pesma.

Tvoje reči isuviše teške

da bi iko želeo da ih čuje.

Moje srce probodeno, rastrgnuto,

a duša ne može prestati da plače.

Zna da sutra počinju

strah, strepnja i tišina.

Zna da će trpeti dugo mučenje mozga

koji će iznova i iznova ponavljati reči i scene.

Dok ne pokleknem i ne vrisnem-dosta.

Ne, ovo nije pesma.

Ovo smo postali mi.

Površnost

Krik u mračnoj sobi punoj kreveta,

prozora.

Prodoran krik iz dubine srca,

težnja za izbacivanjem bola, očaja.

A prigušena muzika se i dalje čuje.

Bez imalo stida,

bez imalo interesovanja

i trunke sažaljenja.

Besomučne laži oko moje glave,

glasno smejanje i vatra u očima

nestvarnih ljudi sa npreteranim pričama.

Sujetni ciljevi slepih

govore kroz njihove udove, šake,

kroz garderobu i pokrete tela.

Vreme je da krenem.