Daleko je,
a već je vidim pred očima.
Njenu dugu, crnu kosu
i visoko dignutu glavu.
Koračala je ne videći nikoga,
a svakoga ko joj se približi
puštala je u svoje srce.
Smejala se tako da
joj se celo lice sijalo
i plesala
kao da nikoga nema oko nje.
Bila je svoja, jedinstvena,
zanesena onim što voli
i uvek mogla da me inspiriše.
Tražila je uvek malo,
a previše trpela zbog toga.
Suvišno je reći koliko mi nedostaje.
Ona je bila i ostala nešto posebno,
pravi prijatelj
i samo svoja.
Нема коментара:
Постави коментар