Trčim ka obali,
ka beskrajnoj vodi.
Da me utopi,
da me primi sebi.
Da me zagrli i pruži utočište.
Da mi neko kaže kako me je čekao večno.
Da se rešim, da se predam i lišim bola.
A još uvek stojim na pesku.
Prži mi noge, klecaju kolena.
Vrisak izbacuje poslednji jecaj.
Sve je kao i nekada.
Нема коментара:
Постави коментар