Naša priča postade
isuviše tužna da bi bila pesma.
Tvoje reči isuviše teške
da bi iko želeo da ih čuje.
Moje srce probodeno, rastrgnuto,
a duša ne može prestati da plače.
Zna da sutra počinju
strah, strepnja i tišina.
Zna da će trpeti dugo mučenje mozga
koji će iznova i iznova ponavljati reči
i scene.
Dok ne pokleknem i ne vrisnem-dosta.
Ne, ovo nije pesma.
Ovo smo postali mi.
Нема коментара:
Постави коментар