Susret sa prošlošću

Sretali smo se na ulicama pustim

i bežali na drugu stranu ulice.

Nismo smeli da se pogledamo u oči jer 

smo znali da ćemo se zagledati

tako da više ništa ne bi bilo bitno.

Da ćemo ponovo otvoriti naše nebo

I zaspati u maloj sobi 

ne želeći da se vratimo u realni svet.

Krajičkom oka si dodirnuo moje srce

i probudio osećaje davno zakopane.

Trenutak je bio kao večnost,

probudio moje biće, dušu, 

ostavio nove tragove

i dane provedene u sećanjima.

Znali smo da je to sve 

što možemo pružiti.

Sada. 

Možda se nekad i uhvatimo za ruke

i odemo daleko od svih

da dosanjamo svoje snove.

Hipi devojci

Daleko je,

a već je vidim pred očima.

Njenu dugu, crnu kosu

i visoko dignutu glavu.

Koračala je ne videći nikoga,

a svakoga ko joj se približi

puštala je u svoje srce.

Smejala se tako da

joj se celo lice sijalo

i plesala

kao da nikoga nema oko nje.

Bila je svoja, jedinstvena,

zanesena onim što voli

i uvek mogla da me inspiriše.

Tražila je uvek malo,

a previše trpela zbog toga.

Suvišno je reći koliko mi nedostaje.

Ona je bila i ostala nešto posebno,

pravi prijatelj

i samo svoja.

Tužna priča

Naša priča postade

isuviše tužna da bi bila pesma.

Tvoje reči isuviše teške

da bi iko želeo da ih čuje.

Moje srce probodeno, rastrgnuto,

a duša ne može prestati da plače.

Zna da sutra počinju

strah, strepnja i tišina.

Zna da će trpeti dugo mučenje mozga

koji će iznova i iznova ponavljati reči i scene.

Dok ne pokleknem i ne vrisnem-dosta.

Ne, ovo nije pesma.

Ovo smo postali mi.

Površnost

Krik u mračnoj sobi punoj kreveta,

prozora.

Prodoran krik iz dubine srca,

težnja za izbacivanjem bola, očaja.

A prigušena muzika se i dalje čuje.

Bez imalo stida,

bez imalo interesovanja

i trunke sažaljenja.

Besomučne laži oko moje glave,

glasno smejanje i vatra u očima

nestvarnih ljudi sa npreteranim pričama.

Sujetni ciljevi slepih

govore kroz njihove udove, šake,

kroz garderobu i pokrete tela.

Vreme je da krenem.

Naša ljubav

Niko ne sme da priča

kada ti pričaš.

Niko me ne gleda u oči

kada me ti želiš kraj sebe.

Niko nas ne traži

kada me ti držiš za ruku.

Kada me ti voliš,

ostali i ne pokušavaju.

Sve je kao i nekada

Trčim ka obali,

ka beskrajnoj vodi.

Da me utopi,

da me primi sebi.

Da me zagrli i pruži utočište.

Da mi neko kaže kako me je čekao večno.

Da se rešim, da se predam i lišim bola.

A još uvek stojim na pesku.

Prži mi noge, klecaju kolena.

Vrisak izbacuje poslednji jecaj.

Sve je kao i nekada.

Reka

Sve su to brzaci.

Mirna voda je postojala nekada

dok je vetar još bio mek,

dok je oluja milovala nežno

i voda se ponosila sobom.

Dok još nije patila

za zelenim algama,

životinjama koje su je štitile

i čistotom plavetnila.

Za biserima razbacanim po njoj

i svilom kojom se pokrivala.

Sada juri ne bi li pronašla utočište,

ne bi li se utopila negde

gde sve ovo bar delom postoji.

Ne bi li pobegla od prljavštine,

od ljudi.