Rastanak

Zar tako rano zbogom?

Zar se mora reći zbogom,

zar nismo jači od reči- zbogom?

Ponovo rastanci čekaju pred vratima, 

kao vukovi vrebaju priliku

da nam raskomadaju prošlost i sećanja.

Ostavljaju tragove na srcu koračajući 

strpljivo oko nas

I stvaraju jezu u telu svojim zavijanjem.

Samo što nisu...

Čekajući da zaspi vuk ulazim u svoj spokoj.

Gde nema vukova ni rastanaka.

Šta je život?

Sazdani smo iz ljubavi.

Mladost provedemo tražeći ljubav,

želeći da budemo voljeni,

radeći stvari koje volimo,

sa ljudima koje volimo.

Kada pronadjemo onu "pravu" ljubav, 

stvaramo jos lepše, male ljubavi,

koje rastu u našoj duši 

svakim danom sve više.

Mi patimo jer smo voleli nekoga i nešto, 

mi čekamo i strepimo iz ljubavi,

u sve što radimo

ljubav je uplela svoje prste.

Mi živimo iz ljubavi prema sebi i drugima.

Mi živimo ljubav.

I oni što kažu da ne vole- vole, 

samo na svoj način.

Noćna molitva

Dođe i ta noć koju vredno čekam
Da podari smiraj i utehu duši
Da stiša ljude, grad da utihne
I osetim blagost kako tugu ruši.

Kada ruke sklopim molitva tad teče
Srce se otvori, usta i ne zbore,
prisetim se onda današnjega dana,
I samo se sliva osećanje moje.

Veliki si Bože, hvala ti na svemu,
Što bdiš nadamnom ovaj ceo dan,
Ti mi daješ snage i držiš za ruke
I daješ spokoj kad idem u san.

Pomozi mi sutra, trebaćeš mi, znam,
Kada se sumnje i strahovi bore,
I glava mi klone, brige uzmu maha,
Da gledam opet prema tebi, gore.

Susret sa prošlošću

Sretali smo se na ulicama pustim

i bežali na drugu stranu ulice.

Nismo smeli da se pogledamo u oči jer 

smo znali da ćemo se zagledati

tako da više ništa ne bi bilo bitno.

Da ćemo ponovo otvoriti naše nebo

I zaspati u maloj sobi 

ne želeći da se vratimo u realni svet.

Krajičkom oka si dodirnuo moje srce

i probudio osećaje davno zakopane.

Trenutak je bio kao večnost,

probudio moje biće, dušu, 

ostavio nove tragove

i dane provedene u sećanjima.

Znali smo da je to sve 

što možemo pružiti.

Sada. 

Možda se nekad i uhvatimo za ruke

i odemo daleko od svih

da dosanjamo svoje snove.

Hipi devojci

Daleko je,

a već je vidim pred očima.

Njenu dugu, crnu kosu

i visoko dignutu glavu.

Koračala je ne videći nikoga,

a svakoga ko joj se približi

puštala je u svoje srce.

Smejala se tako da

joj se celo lice sijalo

i plesala

kao da nikoga nema oko nje.

Bila je svoja, jedinstvena,

zanesena onim što voli

i uvek mogla da me inspiriše.

Tražila je uvek malo,

a previše trpela zbog toga.

Suvišno je reći koliko mi nedostaje.

Ona je bila i ostala nešto posebno,

pravi prijatelj

i samo svoja.

Tužna priča

Naša priča postade

isuviše tužna da bi bila pesma.

Tvoje reči isuviše teške

da bi iko želeo da ih čuje.

Moje srce probodeno, rastrgnuto,

a duša ne može prestati da plače.

Zna da sutra počinju

strah, strepnja i tišina.

Zna da će trpeti dugo mučenje mozga

koji će iznova i iznova ponavljati reči i scene.

Dok ne pokleknem i ne vrisnem-dosta.

Ne, ovo nije pesma.

Ovo smo postali mi.

Površnost

Krik u mračnoj sobi punoj kreveta,

prozora.

Prodoran krik iz dubine srca,

težnja za izbacivanjem bola, očaja.

A prigušena muzika se i dalje čuje.

Bez imalo stida,

bez imalo interesovanja

i trunke sažaljenja.

Besomučne laži oko moje glave,

glasno smejanje i vatra u očima

nestvarnih ljudi sa npreteranim pričama.

Sujetni ciljevi slepih

govore kroz njihove udove, šake,

kroz garderobu i pokrete tela.

Vreme je da krenem.

Naša ljubav

Niko ne sme da priča

kada ti pričaš.

Niko me ne gleda u oči

kada me ti želiš kraj sebe.

Niko nas ne traži

kada me ti držiš za ruku.

Kada me ti voliš,

ostali i ne pokušavaju.

Sve je kao i nekada

Trčim ka obali,

ka beskrajnoj vodi.

Da me utopi,

da me primi sebi.

Da me zagrli i pruži utočište.

Da mi neko kaže kako me je čekao večno.

Da se rešim, da se predam i lišim bola.

A još uvek stojim na pesku.

Prži mi noge, klecaju kolena.

Vrisak izbacuje poslednji jecaj.

Sve je kao i nekada.

Reka

Sve su to brzaci.

Mirna voda je postojala nekada

dok je vetar još bio mek,

dok je oluja milovala nežno

i voda se ponosila sobom.

Dok još nije patila

za zelenim algama,

životinjama koje su je štitile

i čistotom plavetnila.

Za biserima razbacanim po njoj

i svilom kojom se pokrivala.

Sada juri ne bi li pronašla utočište,

ne bi li se utopila negde

gde sve ovo bar delom postoji.

Ne bi li pobegla od prljavštine,

od ljudi.

Ljubav bez granica

I kada god poletim

ti me podigneš još više.

I kada god skinem zvezdu,

ti mi pokloniš čitavo nebo.

Ma koliko da voilim druge,

sa tobom ljubav nema granica.

Puruka

Kristalima peska iz daleke pustinje

pokazao si da misliš na nas.

Najjači vetar doneo je ruže,

srušio je sve osim naše ljubavi.

Lišće je jutros šaputalo kao ti.

Prenelo je da me voliš

i sve je mirisalo na tebe,

ljubavi moja.

Sreća

Smejala sam se u lice sreći,

ljubila sa vetrom

i plesala sa cvećem.

Sklopila sam ruke

i otvorivši ih

na dlanovima ugledala

lica srećnih ljudi.

Videla sam ljubav u očima

i toplotu u pogledu.

Osetila sam nežnost u pogledima

i svi su tako lagano lebdeli putem

da poželeh da zauvek ostane tako.

Čekanje

U pahulji svakoj

tvoje oči sijaju.

I svaki glas

se pretvara u našu pesmu.

I odzvanja muzika

tišinom u mraku.

Tuguju ruke za tvojima

i usne bride od hladnoće.

Dok ne dođeš sve je čežnja.

Želja

Samo diši duboko.

Svu ljubav ovog sveta udahnućeš.

Pođeli mi sebe,

poželi mi radost

i biću tvoja zauvek.

Poželi mi da letim,

nauči me da letim,

i držaću te zauvek za ruke.

Nauči me životu

i nikada te neću napustiti.

Grad

Ovaj grad je tako hladan,

a ja gorim iznutra.

Ljudi su tako otuđeni, bezlični,

a ja želim da zavolim sve njih.

Želim da upoznam

strah,

ljubav,

uzbuđenje,

stast.

Ja samo želim jedne crvene oči

da mi požele laku noć.

Tamo gde si ti

Kroz najsitnije čestice univerzuma

protkana je moja ljubav.

U najnežnijim vlaknima

najtananijeg i najmirisnijeg cveća

prožima se moja sreća.

U mom srcu sakriven od svih

voljen kao nikad pre

nalaziš se ti.

Svi se volimo

I svi se volimo,

a bežimo jedni od drugih

plašeći se poraza.

Ljubav sija u očima svih nas,

a mi se zatrpavamo u rupama

ne želeći da se suočimo.

Živimo onako kako će najmanje boleti,

a u stvari boli najviše.

Ne želimo ni da se pogledamo u oči,

ne dozvoljavamo sebi rukovanje,

ponašamo se hladno, oholo,

kao da nam nije stalo.

A svi se volimo.

Promena

Svih ovih godina tražim sebe.

Svake jeseni druge teme, želje.

Svakog oktobra druga priča,

a lišće i dalje isto opada

i ljudi nose iste kapute.

I svaki od njih se smeje isto

i priča iste priče,

a ja sam neko drugi.

Potraga za srećom

Vrtimo se u krug.

Jurimo sami svoj rep,

ne znamo šta hoćemo,

nemamo cilj.

Guta nas krug melanholije i jednoličnosti,

a mi nesvesni celog života

kao roboti ponavljamo tačno utvrđene korake,

plašeći se nečeg novog,

ne vidimo da smo mrtvi.

Ne osećamo lepotu života

ni u jednom trenu.

Hoćemo sve,

a ne vidimo da je sve već tu.

Praznina

I sve ste vi.

Zadovoljavate sve ovozemaljske kriterijume

date nesnalažljivima,

a ništa ste opet.

I sve imate, a opet ste prazni.

Prazni ste života

i ako vam se čini da ga imate previše.

Vi nemate Boga u sebi

ma koliko govorili da nije tako.

Vama nedostaje samo mala doza ludila

taman onoliko koliko je potrebno

da budete normalni.

Ljubav u kutiji

Telo.

Samo oklop u koji bežimo,

čuvar duše.

Mehanizam koji se svakog dana

sve više kvari, propada.

Negujući i usavršavajući u sebi

ono najdragocenije-dušu.

Dušu.

Neopipljivu, nevidljivu ljubav.

Bez imalo materijalnog,

bez imalo realnog.

Kod naših potreba, želja, mogućnosti,

svrha naših života

negde duboko sakrivena,

zajedno sa ličnom legendomu prostoru.

Stvarnost u nestvarnom.

Hrabrost

I dok ona sedi,

i plava, svilena kosa joj pada preko lica

i grudi,

zaželela se ostrva, mora, Sunca

i toplog povetarca.

Ustala je i rekla- zbogom.

Niko je više nije video.

Crveni sneg

Samo zatvorim oči i vidim

crveno, crveno, crveno...

Vatru u očima,

ruže u rukama.

Još jedan dan pun emocija iza nas

ali se pojavljuje još nešto

-ljubav.

Ljubav bez reči, dodira.

Samo struji u vidu toplog vazduha

između naših pogleda.

I to je to.

Ljubav.

I moj crveni sneg.

Sivilo

Samo da noć

ne sprži zoru.

Mesec mi se ćini

kao jak borac.

I sve ostane

sivo kao do sad...

Euforija

Moć metalnih žica obuzima nas

i širi energiju prostorom.

Entuzijazam trese podove,

vazduh je sve gušći od ubrzanog dahtanja

euforičnih ljudi.

Reči same izlaze iz usta,

telo se pomera u ritmu muzike.

Toplota izlazi iz tela svakog od nas

i spaja se u jednu.

Vrelina širi kapilare,

krv sve brže struji,

srce ubrzano kuca,

osećaj slobode...

Poziv

Da me maziš po kosi na mesečini.

Želim da laticama

pokrivaš moja stopala

i cvećem kitiš sobu.

Da mi držiš skute

dok koračam po blatu

i glavu držiš visoko

kada me svi šamaraju.

I kada svetlost skriju oblaci

ti pozovi Sunce da se vrati.

Ti imaš snage da pomeraš stene,

da usrećiš tužne

i ohrabriš očajne.

I kada ne voliš

ti svima napuniš srce ljubavlju.

Miris novog života

Znam da ću patiti.

Znam da ću dugo moliti Boga

da sve ovo prođe jednom za svagda,

da ću živeti sama sa sobom

i boriti se sama protiv sebe.

Ali znam da će suze moje

zaliti najlepše cveće

i da će sve loše stvari

odneti mirisi novog života...

Dajem svoje ruke

Dajem svoje ruke.

Pružam dlanove

ne bih li dotakla sve ono

što nosi toplinu u sebi,

sve ono što je tu,

što sija za nas.

Da bih dotakla vatru,

gorela sa njom

i gasila je ledom.

Dajem svoje šake

za sutra koje će mi stvoriti.

Za pedalj zemlje plodne

i baštu punu cveća.

Za znanje i moć,

za sreću i ljubav.

Dajem svoje ruke tebi.